На тренутак сам помислио да те знам

На тренутак сам помислио да те знам

тц_артицле-видтх '>

Пексела


Била си најдивнија особа од свих које сам упознала у свом новом животу, или сам бар тако мислила. Имате у себи ову вибрацију која вас све привлачи и ви то такође знате. Од тада сте свима најдражи. Било ми је драго што сам те упознао, да си заузео место у мом срцу. Најбоље је било што сте се и ви тако осећали. Али знате како кажу, ствари се мењају, људи се мењају. Прво сам помислио да се то дешава. Погрешио сам. Све време сте били исти, а ја то нисам могао да видим. Једноставно нисам могао да га видим. Можда је то оно што они називају слепим заљубљивањем.

пошаљи ми 5 долара и види шта ће се десити

Нисам неко ко суди о људима, могу погрешно да схватим њихове поступке или речи, али их не осуђујем. Искрено, немам појма о томе, не знам како да судим људима. Дакле, ја само слушам световне приче и тачку. Ништа после тога. Не осуђујем ни тебе. Своја запажања желим да наведем само као речи.

Како то нисам видео? Како нисам схватио да нисмо делили своје светове? Управо сам био заробљен у твојој. Није ли било очигледно од почетка када сте пристали на све што сам рекао? Да ли је било претешко помислити да ћете се једног дана о свему договорити с неким другим? Зашто нисам осетио да долази кад сте је оставили због мене? Зашто нисам помислио да ћеш једног дана можда учинити исто и мени? Ставили сте ме на прво место, пред многе људе који су вас волели целог живота. Зашто нисам видео да би ми се исто могло догодити једног дана? Који сам ја изузетак? Ја сам исто људско биће са срцем, умом и црвеном крвљу у венама.

Погодило ме кад сам напокон заситио и устао да одем. Оно што сам сматрао снажном личношћу и храбрим гласом, нису биле ништа друго до збркане речи и гласна бука. Нисте били стена која је стајала високо наспрам свих ветрова који су пролазили поред киша и киша које су покушавале да вас пресеку. Деликатни сте попут маслачка. Течете ветром, не марећи где бисте могли завршити. Утапате се кишом, мислећи да ће из ње израсти нешто добро. Али неће. У себи не остављате места за бољитак јер, кажете, већ сте савршени. Иронија је у томе што се ваше савршенство стапа и обликује. После свега што смо прошли, најтужније је што вас није брига. Није вас брига што ћу се чудно понашати око вас. Није вас брига за везу која је сада прекинута. Можда зато што вам је тешко да баците исто време на друге људе око себе. Кад један оде, имате хиљаду да примите. Зашто би те уопште занимало?


Све је почело као аргумент око тога како сте лако прекршили обавезу према себи само зато што су ветрови били прејак. Ако то није било довољно, осећали сте и потребу да се правдате глупим и шепавим изговорима. Тада ми је то било превише. Схватио сам, гледао сам те у погрешним нијансама боја. Ниси био толико бистар колико си ми се чинио. То је више него не обазирање на мене, више него преиспитивање својих поступака. Ради се о томе ко сам мислио да си, ко си заправо и шта си постао. Не знам много о вама, уопште ништа, да будем искрен, али није ми баш угодно да кротим слонове у својој соби. Ја, обавезно, морам да поделим необичност сваке ситуације.

Ако и даље нисам јасно ставио до знања, били сте и још увек сте ми важни. Важно чак и не покрива. Ти држиш део мене. Требали смо бити сродне душе, сећаш се? Претпостављам да вам то сада не значи много. Ако пишем о теби, онда ти право схвати да је оно што сам имао с тобом нешто што обично не делим. Било је више него само посебно. То је био разлог што је небо плаво. Више нисам сигуран, шта год да сам написао било је признање или сукоб. Надам се да сте ово прочитали, надам се да ћете због ових речи осетити све оно што нисам могао и надам се да вас ово прогања као што и мене.